How a German Engineer met a Serbian Musician on the streets of Herceg Novi and start up a hostel on Ada Bojana together.

 

It was early in 2015 when Tobi thought about starting a big journey after finishing his engineering  degree in Germany. He started his 1-2 Year-journey planning to reach Australia via hitchhiking then in May 2015. That was a crazy idea and in the end he did not even reach the Middle East.

 

What happened? After amazing travel experience in Switzerland, Italy, Slovenia, Croatia and Bosnia Tobi reached Montenegro. In this country his journey has taken a slight swift. It was like a change in his mind, maybe a little influenced from the Serbian/Montenegrin mentality – He was not anymore in any kind of hurry. The old plan reaching the southern hemnisphere became more and more unimportant.

 

And then it happened - on the roads of Herceg Novi he meet Ljuba the Serbian Musician from Zrenjanin.

It was a deep friendship from the first minute. Ljuba was the first guy who told Tobi from the special place of Ada Bojana and so the things lead to each other. Ljuba spend the summer of 2015 as a street musician in Herceg Novi.

 

After one week together Tobi continued his journey heading on the South end of Montenegro with that miraculously “Ada Bojana” Place in his mind.

The last car lift which has brought Tobi through Ulcinj almost to Ada was an older man. He told Tobi: “This place has changed many people.” Was that a sing?

 Maybe it was. Tobi didn´t leave Ada for more than one year. He started kite surfing, worked for some kite schools and renovated an old wooden weekend house during 2016 completely. In that period Tobi has had many guests – travellers, friends and workers helped him with the renovation process. However the most important support by far was Ljuba.

 

Tobi and Ljuba became a wonderful team together. The summer of 2017 then was the pretty first start for the Hostel. Marvellous experience with guests from all over the world made that amazing first season unforgettable for both of them.

OUR STORY

’TAMO GDE REKA SUSREĆE MORE I LJUBI NEBO’’

(Zašto se vraćam?)

 

Bilo je to neko davno leto, s’ početka ’90.-tih godina, kada sam prvi put posetio Adu Bojanu, tu geografsku tačku - kao ’’slepo crevo’’ tadašnje umorne Jugoslavije, na samoj granici Crne Gore i Albanije. Nisam siguran baš u godinu, ali bilo je to oko tada aktuelnih i značajnih dogadjaja, kao npr. pad Berlinskog zida, tatin otkaz u firmi – tj. proglašenje tehnološkim viškom, da li je rat počeo, da li smo još uvek imali auto ''Zastavu 128'', ček’, da li je sestra imala prvog dečka Simu tada...?

 

Ako smo dobro proračunali, moja majka, sestra i ja - dakle pre više od 25 godina - osetio sam taj prvi poziv, tu konekciju sa ’’majkom prirodom’’, baš tamo na reci Bojani. I dalje sam očaran tom vegetacijom koja buja životnom energijom reke, a isto tako se neumorno bori sa peskom i salinitetom podzemnih voda, koje sila morskih talasa nabija kao kroše udarce sa juga.

Tada smo letovali u Gornjem Štoju kod tatinog prijatelja sa posla, koji je imao tamo kuću, koja je primala više porodica. Tada su mnogi kontinentalci iz bivših nam republika, imali svoja vlasništva na primorju. Bila su to još uvek vremena kada se od plata mogla zidati ili kupiti nekretnina ''za odmor'', te putovati i uživati širom bivše nam Juge - na primorju, planini, u banji... Da, čak sam kasnije čuo podatak da je tu negde u Štoju bila i Zrenjaninska ulica(imenovana po mom gradu – verovatno zbog mnogih mojih sugradjana koji su imali tamo svoje ’’oaze’’).

 

Verovatno je to bila normalna pojava, da se u dane godišnjih odmora, sastanemo na tom dalekom jugu, te ćemo se već nekako odužiti za tu uslugu ugošćavanja. Sećam se, od kuće smo poneli celu dimljenu šunku, a keva je tada, u svojim najboljim godinama, rado pokazivala svoje kulinarske veštine, za celu družinu.

 

Išli smo na Veliku plažu redovno, sećam se jednom prilikom i na neku plažu bliže Ulcinju, koja je za razliku od ostalih, pružala i pomalo senke, odnosno bila donekle u hladu četinara. No, došao je i taj dan kada smo trebali da posetimo i tu čuvenu Adu Bojanu, što da ne – ako smo već tako blizu? Da sam tada znao šta sada znam, verovatno bih insistirao da svaki dan idemo na to odredište. Ne, nije zbog golaća ;-)

 

Dakle dovezli smo se negde do mosta, a plan je bio da se zadržimo ipak na ulcinjskoj strani Bojane. Verovatno je toj odluci doprinela činjenica da sam ja još uvek mlad za scene koje pruža - već tada daleko poznata nudistička plaža na samoj adi. Da se razumemo, za mene čitav taj mikro region, dakle samo rečno ostrvo – tj. Ada Bojana, ali i desna obala Bojane, pa još par kilometara u sklopu Velike plaže, u stvari predstavljaju dragulj prirode, odnosno jedan posebno interesantan turistički lokalitet.

 

Pošto se tada kolima nije moglo ići daleko od mosta, kada je u pitanju ta desna strana reke, tu smo negde i parkirali, pa krenuli – kako mama kaže - nekom kozijom stazom prema ušću. Pešačili smo blizu obale, kroz šiblje i šumicu, putanjom koju su sami ribari tada krčili, kako bi izgradili svoje skromne drvene sojenice. Ohhh, kakva avantura, kao da smo otkrivali amazonska domorodačka sela.

 

No, u jednom trenutku nam je pažnju privukla neka graja oko jedne sojenice, tj. par ljudi okupljenih oko ukotvljenog čamca. Prišli smo bliže i imali šta da vidimo – tek svež ulov koprcao se na dnu čamca! Sve je vrvelo od raznih kreatura, više vrsta riba, morski golubovi, jegulje, a meni je posebnu pažnju – bolje reći strah – izazvala riba po imenu Pena. Woow, pa to je kao minijatura ajkule, ali ne baš i tako mala! Oh, kako sam tada bio uzbudjen ali i uplašen. Pošto je neko od čamdžija planirao ponovo nizvodno u pravcu mora, nije trebalo mnogo moljakanja da i nas poveze do samog ušća.

 

Ehhh, tada je počela prava čarolija! Kada smo stigli, kao da me je opio koktel reke i mora! Kao da sam osetio šamar neumornog vetra, za kojim danas jure kajteri-surferi. Hmm, pada mi sada na pamet, da je taj vetar znao koliko će ga jednog dana nemilice krotiti – da li bi možda još tada zastao? Ma jok, nemam ništa protiv surfera... Možda malo zasmetaju oni bahati koji i na samom ušću bezbroj puta gore-dole seku taj mili prizor - ''gde reka susreće more i ljubi nebo''.

 

Posebnu privlačnost Ade Bojane – jeste jedinstvenost prirodne kreacije, koja je baš na tom mestu vekovima, možda milenijumima bila netaknuta, bar ne na ovaj naš savremeni način. Legenda kaže da se u 19. veku, usled nevremena i jakih talasa - jedan trgovački brod imena ''Merito'' - nasukao na samom ušću Bojane u more, te je tako uz manje peščane sprudove, postao neka vrsta ''brane''.... Navodno je to bio razlog zašto se formiralo ostrvo. Hmm, kažu starosedeoci - da je tako nekako prirodno i autentično - izgledalo do pre samo par decenija...

 

Sada pričam o Adi Bojani kakva je nekada bila i kakvu bih voleo uvek da je pamtim, odnosno doživljavam. Ipak se moram malo osvrnuti i na našu ljudsku bezobzirnost. Prosto me duša zaboli kada vidim ostavljeno smeće na plaži ili razbijenu flašu - gde oštar vrh jedva viri iz peska. Ponesem ja to i odložim gde treba, ali to je kao borba protiv vetrenjača, brinem za decu... Žao mi kada odjekuju neki turbo folk hitovi do duboko u noć, ili kada gliseri i skuteri ne poštuju pravila kretanja i ograničenje brzine...

 

No da se vratim na onu davnu putešestviju...

Stigosmo mi tako uz pomoć čamca na samo ušće... Ohhh, kakav prizor! Pustara sa svih strana. Samo vetar koji nosi kapljice talasa, ko ’’aqva punktura’’, hahahaha. Samo so i pesak u kosi... Ništa više! Možda da pomenem i taj neki miris... Znate ono kada vas neki ukus kolača, koji je mama posle dugo vremena ponovo napravila - upotrebljavajući bakinu knjigu recepata – katapultira u prošlost... Tako isto Ada Bojana ima neki poseban ''šmek''.
Pogled je dopirao daleko, bez onih šarenolikih kajt-platna, koja se vrzmaju kao neka borba papirnih zmajeva... Nije bilo ni onih vetrenjača na brdima kao sada, koje su totalno izmenile pejsaž, pa ni mnoštva suncobrana, a smeće i da ne pominjem...

 

Razdragano sam trčao po plićaku i jedino čega se dalje sećam je to da nisam smeo dublje - nego do kolena u vodu! Plašio sam se onih Pena, malih ajkula. ;-)

Došla su zatim neka burna vremena, nije se imalo za putovanja i godišnje odmore, bar nismo imali mi, ona obična radnička klasa...
Nekako sam oduvek znao da me Ada Bojana čeka.
Zapakovao sam je negde u špajzu mojih uspomena, kao onu suvu šunku... Vraćao sam joj se samo u mislima, kao delikatesu, možda podstaknut nekom porodičnom fotografijom, ili filmom ’’Mi nismo andjeli’’ – kada Koja odluči da ode u hipike baš na Adu... Hahaha, ili ’’Lepota poroka’’...

 

Čak sam i napisao jednu pesmu o traganju za ljubavlju, zamišljajući te kilometarske peščane plaže, kako šetam sa mojom dragom, koje u stvari nema. Snimljena je uživo ta numera upravo tamo, no to je posebna priča koja čeka skoro vreme za objavljivanje... Jedan moj stih kaže - ''I opet sanjam duge obale i mirno more, da pratim tvoje korake a kradu ih bare..''

 

Puno je godina prošlo kada sam tamo ponovo došao i to sa mojim sinom, na isto to mesto. Posle više od 20 godina. Ohhh, kakva emocija, kakav ’’povratak u budućnost’’. I ako mnogo toga više nije bilo isto, osetio sam da mi je mesto tu.

Već sledeće leto sam na samom ušću, u pesku napisao par romantičnih reči, uz poljupce prelepe crnogorke - očiju boje Jadrana.

Leto nakon toga sam kampovao tu u nekom šumarku, a godinu posle sam moje skromne stolarske veštine – poklonio jednom divnom nemačkom mladiću. Njega sam u stvari ja i zarazio sa Adom B.. Hmmm, zamislite germana koji je krenuo na put oko sveta, a ja, njegov slučajni komšija u kampu kraj Herceg Novog, preporučujem mu mesto mojih snova.
Poslušao me je, otišao na Bojanu i zastao, i ostao, opio se onim ''slatko-slanim koktelom''. Nije mrdnuo dalje u pravcu Australije - kako je tada planirao. Prvo je kampovao, pa stanovao kod gospodje Mile slikarke. Dočekala ga je zima... Zatim je kupio tamo kuću a i mnogo alata, koje je trebao, da bi se ta drvena ’’baba sojenica’’, onako po PS-u našminkala i dovela u red.

Od tada, pa evo zadnjih par godina, po celo leto ja provodim na Adi Bojani, menadžerišući za mog druga plavutana, vodeći dakle posao u njegovom hostelu.

 

’’Tobi’s Hostel’’

 

Hmmm, čudni su putevi Gospodnji. Spojio nas je jedan davni dnevni izlet, njega i mene, a i sve naše divne - prošle i buduće goste, kao i komšije. Ohhh, kakve konekcije, sudbine i priče. Boškovići Olja i Mijo sa širokom porodicom, pa čika Mitar – Aikido majstor, čika Drago... Majstor Benjo i supruga mu tetka Vaska... Pokojna Sigi i Erik, nemci koji su još od '80.-tih bili stalni stanari ade. Hm, sada je na njihovom mestu novi mladi nemac Tomas sa njegovim projektom... Vreme je za nove generacije... U stvari, kada malo bolje razmislim, neko mesto čine ljudi, a Ada Bojana je oduvek bila stecište posebnih, mahom umetnika, avanturista, boema...

 

Moja je želja da negujemo neke naše razloge, zašto volimo da se vraćamo tu, ali i da budemo sigurni da je jedan od najvećih, upravo ta jedinstvenost prirode, koliko toliko još netaknute.

Zato, čuvajmo je ljubomorno još dugo, ne otkrivajmo je baš tako lako svakom.

 

Ko bi rekao da će ta porodična jednodnevna ekskurzija na to famozno odredište ’’na kraju sveta’’, ’’zasaditi pelcer’’ privlačnosti, koji i nakon toliko godina neiscrpno šalje pozive nostalgije i slobode, te me vraća sa posebnom setom na to čarobno mesto.

Zašto se vi vraćate?

 

Ps. Fotografija u prilogu je originalna - moj sin i ja u istom onom plićaku... ;-)

Ljuba Rčak

CONTACT

e-    :hosteladabojana@gmail.com
  • Facebook Social Icon

Ada Bojana Hostel

+38268643584

© 2023 by Anton & Lily. Proudly created with Wix.com

This site was designed with the
.com
website builder. Create your website today.
Start Now